MIRJANA VLADISAVLJEV: Otvoreno pismo Novosađankama i Novosađanima

Napomena internet  redakcije:  pismo koje je bilo objavljeno  17. jula 2010. pa nestalo sa interneta.

Na mojoj strani su pravda i profesionalnost u obavljanju novinarskog posla ― na Tomaševićevoj strani nalazi se moć i politika, tačnije unutarstranački interesi, potkusurivanja i međustranački dogovori i pregovaranja. U želji da posao na televiziji radim korektno i profesionalno, kao uostalom i dugi niz godina unazad, mene politika shvaćena na ovaj način uopšte ne zanima

Poštovani gledaoci, ja sam Mirjana Vladisavljev, a Vi gledate emisiju “Susreti”, “Paralele”, “Otvoreni ekran”, “Prizma”. Punih osam godina, gotovo svako veče, obraćam se ovom rečenicom građankama i građanima Novog Sada.

U Novi Sad sam došla 2002. godine iz jednog malog mesta, Kovačice, iz jedne male opštinske televizije i uspela da se Novosađanima približim kao novinarka i voditeljka čije su emisije rado gledane i cenjene.

U mojim emisijama gostovali su svi. Počev od najobičnijih građana, predstavnika nevladinih organizacija, udruženja građana, osetljivih grupa i naravno političari.

Posebnu pažnju posvećivala sam problemi izbeglih i raseljenih, Romima, ljudima drugačije seksualne orjentacije, diskriminisanim i zlostavljanim ženama.

Kao što je i naša Vovjodina šarolika, tako su i u mojim emisijama sa mnom i sa Vama razgovarali pored predstavnika većinskog naroda i Mađari, Slovaci, Rusini, Rumuni, ali i Jevreji i Nemci. Želela sam da u mojim emisijama pre svega pokažem šta znači suživot i tolerancija.

Imala sam i tu čast da u mojim emisijama ugostim i ambasadore stranih država.

Jedna sam od retkih, koja je bez straha stala na stranu tučenih glumaca u Pozorištu mladih, onda kada je to zaista predstavljalo posebnu novinarsku hrabrost.

I šta mi se dešava ovih dana?! Izložena sam najvećoj mogućoj torturi od čoveka koji je isto, kao i ja, došao u Novi Sad, ali za razliku od mene, nije uspeo da se prilagodi i da ovaj grad i građane ovog grada prihvati i shvati.

U martu ove godine napustila sam Televiziju Kanal 9 i odrekla se najgledanije emisije u gradu, Otvoreni ekran, kako bih prihvatila ponudu gradskih čelnika da pređem na Apolo televiziju, sada Novosadsku, i pokušam da promenim i pokrenem program na televiziji koja je naša, gradska televizija.

Odmah po dolasku na ovu televiziju naišla sam na čoveka, di(kta)rektora Andreju Tomaševića koji je u Novi Sad došao sa vrlo lošom reputacijom iz Leskovca, i odmah postavljam pitanje, kako je moguće da odbornici u Gradskoj skupštini nisu znali za koga glasaju kada su ga birali za prvog čoveka gradske televizije?

Andreja Tomašević je bio vršilac dužnosti direktora u leskovačkom listu “Naša reč”, gde se na isti način ponašao prema zaposlenima, kao i na našoj televiziji. Javnost je iz tog vremena upoznata sa slučajem u kome je Tomašević kao v.d. kome je istekao mandat, otpustio troje novinara koji su pre toga, kako sami tvrde, bili izloženi pretnjama i šikaniranju od strane Tomaševića. Ovakvo ponašanje Tomaševića tada su osudili Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, NUNS, UNS, a za ceo slučaj bio je zaintresovan i OEBS.

Andreja Tomašević je prošle nedelje ucenom i pretnjom pokušao da iznudi moju ostavku. Nakon povlačenja ostavke, poslednjih nekoliko dana izložena sam torturi koja može da se poredi sa vremenima iz devedesetih.

Dana 7. 07. 2010. godine podnela sam ostavku na mesto glavne i odgovorne urednice Novosadske televizije i tražila da budem razrešena dužnosti. Ostavku sam dala pod pritiskom i prinudom ― nakon što su me predsednik UO JP Gradski informativni centar Obren Markov i direktor Televizije Andreja Tomašević pozvali u kafanu Gusan, tačno u podne, gde su mi postavili ultimatum da podnesem ostavku ili ću, ukoliko to ne uradim, biti smenjena i “trpeti dalje posledice”. Tom prilikom navedeni nisu izneli ni jednu konkretnu primedbu na moj rad. Pošto sam žena u srednjim godinama, u strahu za svoju egzstenciju, učinila sam onako kako su od mene zahtevali.

Nakon doživljenog šoka, analizirajući situaciju, u konsultacijama sa kolegama i advokatima, rešila sam da progovorim o tome kako sam od stupanja na mesto glavne i odgovorne urednice izložena najžešćoj vrsti mobinga od strane direktora Andreje Tomaševića, koji je svoju kulminaciju imao ucenom u kafani. Zbog toga sam rešila da svoju odluku o ostavci promenim. Povlačanje ostavke prihvatio je i Upravni odbor na sednici održanoj 13.jula 2010.godine. Iako je predsednik UO Obren Markov, pred prisutnim članovima UO, priznao da je od mene u kafani traženo da podnesem ostavku ― na istoj sednici najavljena je moja smena, ali sada zbog, kako je obrazloženo, “mojih optužbi u vezi sa za iznuđivanje ostavke”. Takođe, ni na ovoj sednici nisu izrečene nikakve zamerke na moj rad.

Direktor Andreja Tomašević, od samog početka opstruirao je sve moje ideje ili inicijative ― pred kolektivom ugrožavajući moj autoritet praveći uvredljiva poređenja ili podrugljive, seksističke izjave. Poništavao je moje naloge zaposlenima, zabranjivao skoro sve moje inicijative kao glavne i odgovorne urednice, podstičući zaposlene da ne sprovode zadatake. Pored toga, u više navrata skretana mi je pažnja da sa koleginicom koja urađuje vesti na slovačkom jeziku ne smem da razgovaram na svom maternjem, slovačkom jeziku. Svaku ponuđenu saradnju direktor Tomašević je odbijao.

Takođe, od samog početka bila sam izložena i pritiscima iz GO G17 plus, direktno ili preko direktora, da ispunjavam njihove naloge u smislu gostovanja nekih funcionera odnosno emitovanja priloga koji su u vezi sa političkim delovanjem navedene stranke.

Tomaševiću nije dovoljno što želi da me smeni sa mesta glevne i odgovorne urednice, nego me stavlja u kontekst prljavih malverzacija. Maltretira i zloupotrebljava kolege i stvara nepodnošljivu atmosferu u televiziji. Ljudi su uplašeni za svoju egzistenciju, a plaše se i toga da li će ih i na koji način uvući u ovu prljavu kampanju koju je započeo protiv mene.

Ono što sam shvatila jeste da sam prevashodno žrtva čoveka koji me četiri mesece konstantno diskriminiše profesionalno, ali i kao ženu, i kao Slovakinju, ali i da sam i žrtva unutarstranačkog raskola u GO G17 PLUS, kao i nezaintresovanosti ostalih predstavnika gradske vlasti da se ovaj problem u televiziji reši.

Na mojoj strani su pravda i profesionalnost u obavljanju novinarskog posla ― na Tomaševićevoj strani nalazi se moć i politika, tačnije unutarstranački interesi, potkusurivanja i međustranački dogovori i pregovaranja. U želji da posao na televiziji radim korektno i profesionalno, kao uostalom i dugi niz godina unazad, mene politika shvaćena na ovaj način uopšte ne zanima.

Zanimaju me isključivo opstanak i boljitak televizije ― odnosno želja da zajedno sa kolegama pokušamo da napravimo najgledaniju televiziju u gradu.

Onakvu kakvu Novi Sad i Novosađani svakako zaslužuju!

Zbog svega navedenog, molim javnost Novog Sada (ali i šire) da shvati ozbiljnost situacije u kojoj se Novosadska televizija trenutno nalazi i pruži nam pomoć u borbi za stručne, profesionalne i demokratske standarde i kriterijume koji bi ― ukoliko naša dugogodišnja borba za demokratizaciju društva nije samo mrtvo slovo na papiru ― trebalo da budu ispred bilo čijih parcijalnih (partijskih) interesa.

(Na fotografiji: zgrada Novosadske televizije)