U SUSRET PETOJ GODINI TV FESTIVALA PRESS VITEZ: PREDSEDNIK IGOR ALEKSIĆ IZ PRIVATNOG UGLA
Igor Aleksić se poslednjih godina malo eksponira u javnosti, premda je osnivač TV Festivala Press vitez, ali i Društva srpsko-američkog prijateljstva, kao i Udruženja novinara Vojvodine, pa smo odlučili da predstavimo i njegovu privatnu stranu. Ali pre toga, da podsetimo na to kako izgleda njegova karijera kada se pogleda iz profila.
Godine 1992. je počeo na Radiju i u listu Zrenjanin, 1994. paralelno radi na tada najslušanijem novosadskom Radio "Dunavu" i u dnevnom listu "Dnevnik", pomalo i na TV NS, 1996. se sasvim preselio na RTV Novi Sad, na kojoj je ostao sve do 2004, dok je paralelno 2003. počeo da radi na TV Servisu Glasa Amerike na kojem se zadržao do 2007, a s TV ekrana se povukao početkom 2009. radeći emisiju "Ovde Vojvodina" na TV B92. Jednu školsku godinu je predavao na beogradskom odeljenju Univerziteta u Novom Pazaru. Danas je predavač novinarskih predmeta na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Dobitnik je petnaestak nagrada za novinarstvo, među kojima su značajnije Zlatna medalja grada Beograda za režiju prvog značajnog domaćeg dokumentarnog filma od sidi "Znao sam", zatim Barske masline za reportažu, Specijalne nagrade za novinarsku hrabrost u Slovačkoj koja mu je dodeljena za istraživačku reportažu "Drop out" o gašenju TV BK, a ne smemo zaboraviti ni na jednu od glavnih nagrada na TV festivalu u Slovačkoj - nosilac je prestižne Nagrade Fogelsong porodične fondacije za film o mladima koji ne mogu da putuju "Snovi o vizama".
Ima i četiri priznanja Internacionalnog festivala reportaže u Somboru. Napisao je 6 knjiga za decu od kojih su tri ponele Dositejevo Pero, a poneo je i nagradu Banatskog udruženja književnika za najlepšu knjigu za decu. Predsednik je najznačajnijeg TV festivala kratkih formi Press vitez. Obavljao je mnoge prestižne domaće i međunarodne funkcije. Cela Aleksićeva karijera obeležena je novinarskom borbom za mlade i njihovo pravo da žive u zemlji iz koje neće imati želju da emigriraju.
O DETINJSTVU
Bio sam tih dečak. Prepun snova. Oduvek sam znao da ću biti novinar. U drugom razredu Osnovne škole, rekao sam Uči, nije meni predavao ali tako smo ga zvali, držao je novinarsku sekciju i list "Plavi čuperak", da ću biti novinar. Još tada nas je naučio šta je vest, reportaža, izveštaj. Iz detinjstva se sećam crvenih marama, pesmica o Titu. Da sam već u osmom razredu proglašen za najboljeg mladog novinara bivše Jugoslavije, zajedno sa koleginicom Tijanom Knežević.
O MLADOSTI
Sećam se dana kada sam upisao Gimnaziju. Posle komunističkog sistema, prvi put je uveden rigorozni prijemni ispit i ja sam ga uspešno položio. Mnogo njih nije. Od Gimnazije najradije spomenem naše oproštajno veče, s mnogo lepih devojaka i smeha koji se čuje i danas. Sećam se i brojnih putovanja po svetu, nešto kasnije. U inat vizama!
O KARIJERI
Karijeru sam pravio veoma pošteno. Svuda sam dolazio audicijom, nikada poznanstvom. Moj prvi ulazak na TV NS desio se 1994. tako što sam telefonirao tadašnjem generalnom direktoru Stevici Smederevcu rekavši da hoću da ga upoznam. Nešto kasnije, promenio sam radno mesto, tako što sam na Radio Novom Sadu izabran za voditelja između 600 kandidata, ali sam se ipak brzo vratio televiziji. U Glasu Amerike kasnije sam se zaposlio tako što sam nabavio brojeve posredstvom prijatelja, i rekao tadašnjoj šefovici Maji Draker „Ja vredim i hoću da radim“. I ona mi je poverovala. Od nje sam naučio šta znači rušiti granice svojih mogućnosti, i kako postati dobar i ozbiljan novinar. Iako sam dete teških vremena, imao sam lepu karijeru jer sam je sam napravio, jer sam odbijao da radim ono što me je sramota ma koliko me to koštalo. Velika prekretnica u mojoj karijeri je nedavni odlazak za Univerzitetsku katedru, ali moguće je da se posle kraće pauze vratim od jeseni i na male ekrane, jer sam u pregovorima sa izvesnom nacionalnom TV iz Beograda.
O FUNKCIJAMA
Obavljao sam i obavljam međunarodne i domaće funkcije. Najčešće volonterski jer sam iskreni pobornik ideje da se moramo boriti da živimo u boljem svetu. To je za mene najveći patriotizam. Bio sam najmlađi savetnik na svetu američkog svetskog udruženja pisaca za decu u Los Anđelesu. Predsednik sam Društva srpsko-američkog prijateljstva i Udruženja novinara Vojvodine (UNV) u Zrenjaninu. Bio sam član Upravnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS), kao i potpredsednik ogranka UNS-a u Novom Sadu DNV. Za UNS me veže mnogo lepih ali i natprosečno ružnih uspomena, pa sam odlučio da javno šire ne govorim o njemu do kraja života, ako je moguće. Ali ne mogu da izdržim da ne kažem da volim UNS ali da ne volim izvesne negativne pojave u njemu. Biti funkcioner u Srbiji podrazumeva da ćete biti podložni kojekakvim pretnjama, ali na svakome od nas je da se prema tim pritiscima postavi najbolje što zna.
Zato sam odnedavno postao i član NUNS-a. To je moj bunt protiv novinarskih podela. Moram priznati da mi više prija NUNS i žao mi je što se u njega davno nisam učlanio, misleći da mogu da nabolje menjam UNS u koji sam primljen sa 17 godina.
O NAGRADAMA
Nagrada sam dobio veoma mnogo, i to ne bilo kakvih, domaćih i međunarodnih, pretežno za novinarstvo ali i za književnost za mlade i druge oblasti. Imam ih oko dvadeset. Sve su to efemerni papiri i komadi metala, ali podsećaju me kada mi je teško da sam u novinarskoj profesiji stvorio neko malo ime i da ne smem da pokleknem. Kada nagrade dolaze sa različitih strana, onda one zaista mogu da uteše. Što sam stariji, manje im se radujem, pa zato iskreno mislim da nagrade treba davati mladim ljudima koji im se raduju plameno, a ne treba čekati da ostare da bi ih mi iskusniji priznali. Moja je najveća profesionalna sreća što su mi Zlatnu medalju grada Beograda za režiju dali sa dvadesetak godina života. Ona mi je poklonila vetar u krila.
O LJUBAVI
Voleo sam mnoge devojke, ali samo jednu zauvek volim. Ona se zove Suzana. Veoma, naravno, volim i svoju porodicu.
O PRIJATELJIMA
Prijatelja je jako malo. Kvarljiva su roba. Normalno je dolaze i odlaze. Moji stalni prijatelji su jedino iz detinjstva i mladosti.
O FESTIVALU PRESS VITEZ
Nagrađen sam na mnogo festivala. Imao sam i znanja, ali i mnogo sreće, pa zato nisam čovek koji pljuje po nekim manifestacijama jer na njima nije nagrađen. Naprotiv. Problem tih manifestacija je upravo jer sam slučajno na njima nagrađen pa je fijasko kada osudim korupciju u kojoj se dave. Jer ih kritikuje dobitnik a ne gubitnik. Gledao sam domaće, korumpirane festivale, pa sam dobio neodoljivu želju da stvorim nešto suprotno. Nedavno je jedna manifestacija u kategoriji reportaže zlatom nagradila dokumentarni film, recimo... Tih stvari se gadim. Zaista. Odavno znam da nam je zemlja korumpirana, pa sam se zarekao da ću napraviti manifestaciju koju će kolege voleti. Došao sam u kabinet tadašnjeg pokrajinskog sekretara za informacije Milorada Đurića s preglomaznom ali jednostavnom idejom, a on se nasmejao i rekao da ćemo pokušati i verovatno propasti. Da nije bilo njegove velike šanse, ne bi bilo ni Festivala. Kada je sve uspelo, mnogo se i iskreno radovao. Od tada su se pojavili i propali mnogi politički festivali jer su ostali politički a kolege ih nisu prepoznale kao svoje. U prve tri godine Press vitez su svi podržavali, ali prošle godine su pokušali da ga unište, jer je postao previše velik, pa su pomislili da je vreme da se taj prostor oslobodi za nekog od partijskih drugova. Reč je o velikim moćnicima iz Beograda. Naravno da u tome nisu uspeli. Kako je neko rekao, pobunili bi se novinari.
Nedavno smo obznanili dobitnike u našoj posebnoj akciji "Press vitez monitoring" u kojoj biramo najbolja TV lica, mimo glavnih festivalskih dešavanja. Jedna od dvoje dobitnika, Suzana Rađen Todorić, rekla mi je da se nismo nikada upoznali ni telefonom čuli, ali da se rasplakala iako i sama sebe smatra za ledenu osobu, jer je zaprepastilo "nenadano i ničim izazavano poštenje". To me je ganulo. Isto kao i kad je prošle godine naša dobitnica gran pria iz Užica Jelena Božović zamalo pala u nesvest, jer Bože moj, ona je novinar iz provincije i nikada se nije nadala da može biti najbolja nad najboljima. To su zaista trenuci za koje vredi živeti.
Ovog decembra Press vitez puni pet godina. Najjeftiniji je i najveći u svojoj klasi u regionu. To je formula, na koju smo ponosni. Pomagao nas je Univerzitet Megatrend, Mića Jovanović kao iskreni mecena, Ministarstvo Kulture, Pokrajinski sekretarijat za informacije i mnogi drugi.
O AMERICI
Ja Ameriku neskriveno volim jer je to moja druga domovina. Ali ne volim administracije, već ljude i predele. U Ameriku putujem od 2000. i putovaću i dalje. Tamo sam mnogo toga naučio. Postao deo Los Anđelesa, Las Vegasa, Čikaga, Njujorka, Vašingtona... Amerika je neodvojivi deo mene, i baš me briga šta će ko reći na tu temu. Nema dileme da je za mene Srbija prva, Amerika druga, a pored nje je i Slovačka deli to drugo mesto, zahvaljujući Steli Jovanović i Evi Dekanovskoj koje vode TV Festival Zlatni prosjak. Kad odem u Košice imam osećaj kao da sam kod svoje kuće, pa se tako i ponašam. Osećam se bogatije jer imam tri zemlje. Naravno, nekada sam podrazumevao, ali sada moram i da kažem, veoma volim i Crnu Goru, u njoj predajem na državnom fakultetu kao gostujući nastavnik i imam u njoj mnogo prijatelja, a i dalje poreklo mi je u njoj.
O VOJVODINI
Moja ravna Vojvodina je moj zavičaj. Ne želim da je vidim odvojenu od Srbije. Nikada. Ali pošto sam odrastao u njoj, okružen sa 27 naroda, shvatam potrebu i da se ti drugi narodi neguju. Kada pređem potpuno u profesionalnom smislu u Beograd, nedostajaće mi njen spokoj, ali moja karijera nema više načina da se razvija u medijima Vojvodine, jer ih u Vojvodini gotovo i nema. Propali su. Da kažem još malo o Vojvodini. Pošto sam iz divne Vojvodine, ponekad mi se čini kao da sam astralna projekcija na Balanu. Ne razumem mržnju koja tinja ili plamti na Balkanu, jer ovde se. u ravnici, svi zaista manje-više sjajno slažu i uvažavaju jedni druge. Vojvodina je mrlja tolerancije na brdovitom Balanu.
O RADOSTI
Za mene je najveća radost lepa reč. Trenutak kada su pale vize i shvatanje da će mladi ljudi najzad proviriti iz malenog kaveza. Za mene je radost piće sa prijateljima. Pomirenje posle svađe. Za mene je radost dok pulsira radošću Evrope u Novom Sadu festival Egzit. Iskrenost. Poštene pobede. Festival Press vitez. Vojvodina. Srbija. Slovačka. Amerika. Crna Gora. Zagrljaj moje devojke. Uspesi moje sestre. Ponos moje majke. Činjenica da me buduća tašta i tast obožavaju. Kao i njihov unuk, sin brata moje devojke, četvorogodišnjak Stefan s kojim se lepše ispričam nego s mnogim odraslim ljudima. I još mnogo toga.
O SNOVIMA
Moje snove su pojele godine iza nas. U našoj stvarnosti nema snova. Za mene ima samo još realne ljubavi.
O ZVEZDAMA
Nikada sebe nisam video kao zvezdu. Iskreno. Još davno, kada sam vodio Nedeljno popodne, ljudi su me zaustavljali na ulicama, i jurili za autogram. Nekako se desilo da Aleksandra Majkić, glavna voditeljka, doživi saobraćajnu nesreću. Puzala je krvava 20 kilometara do rodnog mesta Rume i niko joj nije pomogao. Kada se posle mesec dana vratila na posao, lekari su to nazvali čudom. Niko joj nije saopštio zašto više ne vodi Nedeljno popodne. Tada mi je rekla da upamtim da je naš posao prolazan i da prema pravim prijateljima moram biti prijatelj kao što sam bio i njoj. To sam upamtio i zato nikada nisam upao u zamku da umišljam da sam zvezda. Sada kada me na ulici prepoznaju ali ne mogu da se sete odakle me znaju, da li sa ekrana dok sam čitao vesti, ili vodio Nedeljno popodne, sve jedno, ja se samo toplo nasmejem, jer sam se u svom poslu zaista iživeo. Setim se ponekad i Svetlane, nekada Paroški, sadašnje Miljanić, koja nije htela da ide kući iako joj je bilo loše, pa je pobledela i pala preko pisaće mašine jer je htela da završi emisiju. Pukla joj je plućna maramica. Od nje kao urednice sam nasledio da krvavo volim svoj posao. Da sam TV radnik a ne TV zvezda.
O NOVINARSKOJ PROFESIJI
Naše novinarstvo je miš-maš odličnih i loših. Mislim da mu nema pomoći. Ali moja je sreća što spadam u pristojne novinare i voditelje, što ne znači ukočene, a imam utisak da su ih gledaoci, u ovom ludilu nepristojnosti, željni. Zato ću se možda, uz rad na fakultetu, vratiti i na male ekrane. Još ću razmisliti i razmotriti mogućnosti.
O LJUDIMA KOJIH SE SEĆAM
Sećam se mnogih. Ali Dušanka Kalanj me je najviše naučila. Mnogo sam plakao kada je preminula. Divno je citirala Dostojevskog. „Kako se drugačije mogu voleti ljudi, nego sa distance“. Tu rečenicu je upotrebila i u jednom od svojih poslednjih intervjua. Ta rečenica me stalno opominje, jer kada prebrzo uklonim distancu, obično pogrešim. Zato sa sebe kažem da sam veliki čovekoljubac, ali što sam stariji shvatam šta je Dušanka htela da me nauči i u ljudskom smislu.
Njoj u čast, sestiću je se sa papilotnama u kosi, njene kafe sa sladoledom, i divnim časovima interpretacije teksta i voditeljstva u njenom stanu na Bulevaru Revolucije u Beogradu, jedan na jedan. I nikada je neću zaboraviti. Ona me je naučila da kada kažem gledaocima „dobro veče“ zaista pomislim u sebi da im takvo veče želim. Gledaoci prepoznaju prevarante. Od svoje petnaeste godine do danas, uskoro punim 35 godina, opstao sam u profesionalnom novinarstvu jer sam veoma iskren i prema sebi i prema drugima.
O SVOJOJ MISIJI
Ubeđen sam da mlade ljude treba naučiti da se pametno bune, da imaju u šta da veruju. Posle svega što smo doživeli, izgubljeni su u svemiru. A ja sam borac protiv vetrenjača koji i dalje veruje u zvezde. I pomalo mrzi patetiku. Posle svega, a ovaj posao profesionalno radim veoma dugo, kao malo dete sam srećan jer znam da sam u sve što sam radio uložio poslednji atom sebe.
Vik Jensen
(Neiskorišćeni i osveženi delovi intervjua za časopis Cord)
Preuzeto sa http://www.tv-festival.org/
Godine 1992. je počeo na Radiju i u listu Zrenjanin, 1994. paralelno radi na tada najslušanijem novosadskom Radio "Dunavu" i u dnevnom listu "Dnevnik", pomalo i na TV NS, 1996. se sasvim preselio na RTV Novi Sad, na kojoj je ostao sve do 2004, dok je paralelno 2003. počeo da radi na TV Servisu Glasa Amerike na kojem se zadržao do 2007, a s TV ekrana se povukao početkom 2009. radeći emisiju "Ovde Vojvodina" na TV B92. Jednu školsku godinu je predavao na beogradskom odeljenju Univerziteta u Novom Pazaru. Danas je predavač novinarskih predmeta na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Dobitnik je petnaestak nagrada za novinarstvo, među kojima su značajnije Zlatna medalja grada Beograda za režiju prvog značajnog domaćeg dokumentarnog filma od sidi "Znao sam", zatim Barske masline za reportažu, Specijalne nagrade za novinarsku hrabrost u Slovačkoj koja mu je dodeljena za istraživačku reportažu "Drop out" o gašenju TV BK, a ne smemo zaboraviti ni na jednu od glavnih nagrada na TV festivalu u Slovačkoj - nosilac je prestižne Nagrade Fogelsong porodične fondacije za film o mladima koji ne mogu da putuju "Snovi o vizama".
Ima i četiri priznanja Internacionalnog festivala reportaže u Somboru. Napisao je 6 knjiga za decu od kojih su tri ponele Dositejevo Pero, a poneo je i nagradu Banatskog udruženja književnika za najlepšu knjigu za decu. Predsednik je najznačajnijeg TV festivala kratkih formi Press vitez. Obavljao je mnoge prestižne domaće i međunarodne funkcije. Cela Aleksićeva karijera obeležena je novinarskom borbom za mlade i njihovo pravo da žive u zemlji iz koje neće imati želju da emigriraju.
O DETINJSTVU
Bio sam tih dečak. Prepun snova. Oduvek sam znao da ću biti novinar. U drugom razredu Osnovne škole, rekao sam Uči, nije meni predavao ali tako smo ga zvali, držao je novinarsku sekciju i list "Plavi čuperak", da ću biti novinar. Još tada nas je naučio šta je vest, reportaža, izveštaj. Iz detinjstva se sećam crvenih marama, pesmica o Titu. Da sam već u osmom razredu proglašen za najboljeg mladog novinara bivše Jugoslavije, zajedno sa koleginicom Tijanom Knežević.
O MLADOSTI
Sećam se dana kada sam upisao Gimnaziju. Posle komunističkog sistema, prvi put je uveden rigorozni prijemni ispit i ja sam ga uspešno položio. Mnogo njih nije. Od Gimnazije najradije spomenem naše oproštajno veče, s mnogo lepih devojaka i smeha koji se čuje i danas. Sećam se i brojnih putovanja po svetu, nešto kasnije. U inat vizama!
O KARIJERI
Karijeru sam pravio veoma pošteno. Svuda sam dolazio audicijom, nikada poznanstvom. Moj prvi ulazak na TV NS desio se 1994. tako što sam telefonirao tadašnjem generalnom direktoru Stevici Smederevcu rekavši da hoću da ga upoznam. Nešto kasnije, promenio sam radno mesto, tako što sam na Radio Novom Sadu izabran za voditelja između 600 kandidata, ali sam se ipak brzo vratio televiziji. U Glasu Amerike kasnije sam se zaposlio tako što sam nabavio brojeve posredstvom prijatelja, i rekao tadašnjoj šefovici Maji Draker „Ja vredim i hoću da radim“. I ona mi je poverovala. Od nje sam naučio šta znači rušiti granice svojih mogućnosti, i kako postati dobar i ozbiljan novinar. Iako sam dete teških vremena, imao sam lepu karijeru jer sam je sam napravio, jer sam odbijao da radim ono što me je sramota ma koliko me to koštalo. Velika prekretnica u mojoj karijeri je nedavni odlazak za Univerzitetsku katedru, ali moguće je da se posle kraće pauze vratim od jeseni i na male ekrane, jer sam u pregovorima sa izvesnom nacionalnom TV iz Beograda.
O FUNKCIJAMA
Obavljao sam i obavljam međunarodne i domaće funkcije. Najčešće volonterski jer sam iskreni pobornik ideje da se moramo boriti da živimo u boljem svetu. To je za mene najveći patriotizam. Bio sam najmlađi savetnik na svetu američkog svetskog udruženja pisaca za decu u Los Anđelesu. Predsednik sam Društva srpsko-američkog prijateljstva i Udruženja novinara Vojvodine (UNV) u Zrenjaninu. Bio sam član Upravnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS), kao i potpredsednik ogranka UNS-a u Novom Sadu DNV. Za UNS me veže mnogo lepih ali i natprosečno ružnih uspomena, pa sam odlučio da javno šire ne govorim o njemu do kraja života, ako je moguće. Ali ne mogu da izdržim da ne kažem da volim UNS ali da ne volim izvesne negativne pojave u njemu. Biti funkcioner u Srbiji podrazumeva da ćete biti podložni kojekakvim pretnjama, ali na svakome od nas je da se prema tim pritiscima postavi najbolje što zna.
Zato sam odnedavno postao i član NUNS-a. To je moj bunt protiv novinarskih podela. Moram priznati da mi više prija NUNS i žao mi je što se u njega davno nisam učlanio, misleći da mogu da nabolje menjam UNS u koji sam primljen sa 17 godina.
O NAGRADAMA
Nagrada sam dobio veoma mnogo, i to ne bilo kakvih, domaćih i međunarodnih, pretežno za novinarstvo ali i za književnost za mlade i druge oblasti. Imam ih oko dvadeset. Sve su to efemerni papiri i komadi metala, ali podsećaju me kada mi je teško da sam u novinarskoj profesiji stvorio neko malo ime i da ne smem da pokleknem. Kada nagrade dolaze sa različitih strana, onda one zaista mogu da uteše. Što sam stariji, manje im se radujem, pa zato iskreno mislim da nagrade treba davati mladim ljudima koji im se raduju plameno, a ne treba čekati da ostare da bi ih mi iskusniji priznali. Moja je najveća profesionalna sreća što su mi Zlatnu medalju grada Beograda za režiju dali sa dvadesetak godina života. Ona mi je poklonila vetar u krila.
O LJUBAVI
Voleo sam mnoge devojke, ali samo jednu zauvek volim. Ona se zove Suzana. Veoma, naravno, volim i svoju porodicu.
O PRIJATELJIMA
Prijatelja je jako malo. Kvarljiva su roba. Normalno je dolaze i odlaze. Moji stalni prijatelji su jedino iz detinjstva i mladosti.
O FESTIVALU PRESS VITEZ
Nagrađen sam na mnogo festivala. Imao sam i znanja, ali i mnogo sreće, pa zato nisam čovek koji pljuje po nekim manifestacijama jer na njima nije nagrađen. Naprotiv. Problem tih manifestacija je upravo jer sam slučajno na njima nagrađen pa je fijasko kada osudim korupciju u kojoj se dave. Jer ih kritikuje dobitnik a ne gubitnik. Gledao sam domaće, korumpirane festivale, pa sam dobio neodoljivu želju da stvorim nešto suprotno. Nedavno je jedna manifestacija u kategoriji reportaže zlatom nagradila dokumentarni film, recimo... Tih stvari se gadim. Zaista. Odavno znam da nam je zemlja korumpirana, pa sam se zarekao da ću napraviti manifestaciju koju će kolege voleti. Došao sam u kabinet tadašnjeg pokrajinskog sekretara za informacije Milorada Đurića s preglomaznom ali jednostavnom idejom, a on se nasmejao i rekao da ćemo pokušati i verovatno propasti. Da nije bilo njegove velike šanse, ne bi bilo ni Festivala. Kada je sve uspelo, mnogo se i iskreno radovao. Od tada su se pojavili i propali mnogi politički festivali jer su ostali politički a kolege ih nisu prepoznale kao svoje. U prve tri godine Press vitez su svi podržavali, ali prošle godine su pokušali da ga unište, jer je postao previše velik, pa su pomislili da je vreme da se taj prostor oslobodi za nekog od partijskih drugova. Reč je o velikim moćnicima iz Beograda. Naravno da u tome nisu uspeli. Kako je neko rekao, pobunili bi se novinari.
Nedavno smo obznanili dobitnike u našoj posebnoj akciji "Press vitez monitoring" u kojoj biramo najbolja TV lica, mimo glavnih festivalskih dešavanja. Jedna od dvoje dobitnika, Suzana Rađen Todorić, rekla mi je da se nismo nikada upoznali ni telefonom čuli, ali da se rasplakala iako i sama sebe smatra za ledenu osobu, jer je zaprepastilo "nenadano i ničim izazavano poštenje". To me je ganulo. Isto kao i kad je prošle godine naša dobitnica gran pria iz Užica Jelena Božović zamalo pala u nesvest, jer Bože moj, ona je novinar iz provincije i nikada se nije nadala da može biti najbolja nad najboljima. To su zaista trenuci za koje vredi živeti.
Ovog decembra Press vitez puni pet godina. Najjeftiniji je i najveći u svojoj klasi u regionu. To je formula, na koju smo ponosni. Pomagao nas je Univerzitet Megatrend, Mića Jovanović kao iskreni mecena, Ministarstvo Kulture, Pokrajinski sekretarijat za informacije i mnogi drugi.
O AMERICI
Ja Ameriku neskriveno volim jer je to moja druga domovina. Ali ne volim administracije, već ljude i predele. U Ameriku putujem od 2000. i putovaću i dalje. Tamo sam mnogo toga naučio. Postao deo Los Anđelesa, Las Vegasa, Čikaga, Njujorka, Vašingtona... Amerika je neodvojivi deo mene, i baš me briga šta će ko reći na tu temu. Nema dileme da je za mene Srbija prva, Amerika druga, a pored nje je i Slovačka deli to drugo mesto, zahvaljujući Steli Jovanović i Evi Dekanovskoj koje vode TV Festival Zlatni prosjak. Kad odem u Košice imam osećaj kao da sam kod svoje kuće, pa se tako i ponašam. Osećam se bogatije jer imam tri zemlje. Naravno, nekada sam podrazumevao, ali sada moram i da kažem, veoma volim i Crnu Goru, u njoj predajem na državnom fakultetu kao gostujući nastavnik i imam u njoj mnogo prijatelja, a i dalje poreklo mi je u njoj.
O VOJVODINI
Moja ravna Vojvodina je moj zavičaj. Ne želim da je vidim odvojenu od Srbije. Nikada. Ali pošto sam odrastao u njoj, okružen sa 27 naroda, shvatam potrebu i da se ti drugi narodi neguju. Kada pređem potpuno u profesionalnom smislu u Beograd, nedostajaće mi njen spokoj, ali moja karijera nema više načina da se razvija u medijima Vojvodine, jer ih u Vojvodini gotovo i nema. Propali su. Da kažem još malo o Vojvodini. Pošto sam iz divne Vojvodine, ponekad mi se čini kao da sam astralna projekcija na Balanu. Ne razumem mržnju koja tinja ili plamti na Balkanu, jer ovde se. u ravnici, svi zaista manje-više sjajno slažu i uvažavaju jedni druge. Vojvodina je mrlja tolerancije na brdovitom Balanu.
O RADOSTI
Za mene je najveća radost lepa reč. Trenutak kada su pale vize i shvatanje da će mladi ljudi najzad proviriti iz malenog kaveza. Za mene je radost piće sa prijateljima. Pomirenje posle svađe. Za mene je radost dok pulsira radošću Evrope u Novom Sadu festival Egzit. Iskrenost. Poštene pobede. Festival Press vitez. Vojvodina. Srbija. Slovačka. Amerika. Crna Gora. Zagrljaj moje devojke. Uspesi moje sestre. Ponos moje majke. Činjenica da me buduća tašta i tast obožavaju. Kao i njihov unuk, sin brata moje devojke, četvorogodišnjak Stefan s kojim se lepše ispričam nego s mnogim odraslim ljudima. I još mnogo toga.
O SNOVIMA
Moje snove su pojele godine iza nas. U našoj stvarnosti nema snova. Za mene ima samo još realne ljubavi.
O ZVEZDAMA
Nikada sebe nisam video kao zvezdu. Iskreno. Još davno, kada sam vodio Nedeljno popodne, ljudi su me zaustavljali na ulicama, i jurili za autogram. Nekako se desilo da Aleksandra Majkić, glavna voditeljka, doživi saobraćajnu nesreću. Puzala je krvava 20 kilometara do rodnog mesta Rume i niko joj nije pomogao. Kada se posle mesec dana vratila na posao, lekari su to nazvali čudom. Niko joj nije saopštio zašto više ne vodi Nedeljno popodne. Tada mi je rekla da upamtim da je naš posao prolazan i da prema pravim prijateljima moram biti prijatelj kao što sam bio i njoj. To sam upamtio i zato nikada nisam upao u zamku da umišljam da sam zvezda. Sada kada me na ulici prepoznaju ali ne mogu da se sete odakle me znaju, da li sa ekrana dok sam čitao vesti, ili vodio Nedeljno popodne, sve jedno, ja se samo toplo nasmejem, jer sam se u svom poslu zaista iživeo. Setim se ponekad i Svetlane, nekada Paroški, sadašnje Miljanić, koja nije htela da ide kući iako joj je bilo loše, pa je pobledela i pala preko pisaće mašine jer je htela da završi emisiju. Pukla joj je plućna maramica. Od nje kao urednice sam nasledio da krvavo volim svoj posao. Da sam TV radnik a ne TV zvezda.
O NOVINARSKOJ PROFESIJI
Naše novinarstvo je miš-maš odličnih i loših. Mislim da mu nema pomoći. Ali moja je sreća što spadam u pristojne novinare i voditelje, što ne znači ukočene, a imam utisak da su ih gledaoci, u ovom ludilu nepristojnosti, željni. Zato ću se možda, uz rad na fakultetu, vratiti i na male ekrane. Još ću razmisliti i razmotriti mogućnosti.
O LJUDIMA KOJIH SE SEĆAM
Sećam se mnogih. Ali Dušanka Kalanj me je najviše naučila. Mnogo sam plakao kada je preminula. Divno je citirala Dostojevskog. „Kako se drugačije mogu voleti ljudi, nego sa distance“. Tu rečenicu je upotrebila i u jednom od svojih poslednjih intervjua. Ta rečenica me stalno opominje, jer kada prebrzo uklonim distancu, obično pogrešim. Zato sa sebe kažem da sam veliki čovekoljubac, ali što sam stariji shvatam šta je Dušanka htela da me nauči i u ljudskom smislu.
Njoj u čast, sestiću je se sa papilotnama u kosi, njene kafe sa sladoledom, i divnim časovima interpretacije teksta i voditeljstva u njenom stanu na Bulevaru Revolucije u Beogradu, jedan na jedan. I nikada je neću zaboraviti. Ona me je naučila da kada kažem gledaocima „dobro veče“ zaista pomislim u sebi da im takvo veče želim. Gledaoci prepoznaju prevarante. Od svoje petnaeste godine do danas, uskoro punim 35 godina, opstao sam u profesionalnom novinarstvu jer sam veoma iskren i prema sebi i prema drugima.
O SVOJOJ MISIJI
Ubeđen sam da mlade ljude treba naučiti da se pametno bune, da imaju u šta da veruju. Posle svega što smo doživeli, izgubljeni su u svemiru. A ja sam borac protiv vetrenjača koji i dalje veruje u zvezde. I pomalo mrzi patetiku. Posle svega, a ovaj posao profesionalno radim veoma dugo, kao malo dete sam srećan jer znam da sam u sve što sam radio uložio poslednji atom sebe.
Vik Jensen
(Neiskorišćeni i osveženi delovi intervjua za časopis Cord)
Preuzeto sa http://www.tv-festival.org/
